Током целог периода рата, од 1992 до 1995, српска села око Сребренице била су мета широко распрострањених и систематских напада муслиманских војних снага које су деловале из сребреничке енклаве. Судбина сребреничких Срба је само микрокозма њихове судбине у БХ у целини током ратног сукоба. Срби, који су живели у Сребреници и у околним селима, били су убијани у стотинама, злостављани, изгнани са својих огњишта и киднаповани као таоци или ради размене. Већина села било је спаљено а лична имовина Срба опљачкана. Напади су били безобзирни и они су циљали на Србе као такве, без покушаја да се утврди ангажованост или став жртве према сукобу који се одвијао у БХ, а још мање да ли је жртва на било који начин војно угрожавала муслиманску страну.  Важно је подвући да муслиманске снаге из Сребренице нису деловале самостално, већ да су политичким и војним командним ланцем биле уско повезане са режимом Алије Изетбеговића у Сарајеву. Та „влада“ јавно се представљала као „мултикултурна“ и „мултиетничка“ и многи на Западу били су заведени том вештом пропагандном. У исто време, представници те „владе“ из Сребренице су спроводили немилосрдни трогодишњи погром који није водио рачуна о томе да су њихове жртве били сељаци који су се од својих комшија Муслимана разликовали само по томе што су били Срби и Хришћани. Ово је по свој прилици јединствен случај где је једна међународно призната „влада“  користила своје војне инструменте за спровођење покоља истог становништва које је пред међународном заједницом лицемерно својатала да су њени грађани. Ова сведочанства, и друга која ћемо ускоро додати, јасно ће показати зашто Срби у Босни и Херцеговини захтевају да буду господари сопствене судбине и зашто им је Република Српска неопходна као уточиште, исто као што је држава Израел неопходна јеврејском народу.

     Али они који буду читали ову хронику и њен наставак увериће се да у коначном исходу никакве идеологије мржње немогу да сузбију племените пориве који су уграђени у људску природу и који ће се распламсати у тренуцима када се то најмање очекује. Када се буде саградио српски Јад Вашем и када Срби тамо буду направили своју Алеју праведника, тамо ће се сигурно наћи породица Едема Алифендића из села Гребена, која је несебично указала заштиту својим прогоњеним српским суседима, ризикујући сопствену безбедност. Тамо ће такође бити и име стражара Ђозића из сребреничког казамата, који је донео млеко за покојну Љубицу Гагић, која је попивши отровну есенцију да би избегла даље мучење од стране Зулфа Турсуновића, издахнула после грозних седмодневних мука. Тамо ће бити и име ловочувара Хусејина из Белих Вода, који је у тамницу донео два ћебета да би се безживотно тело пок. Љубице умотало за сахрану.

Никола Живков

“Немам времена за празне учтивости, немам времена за замајавања”, Борислав Михајловић Михиз, Аутобиографија о другима, други део, стр. 269, Соларис, Нови Сад, 2003.
Демонизација Срба у штампи Запада започела је негде од 1990 године и стварно није до данас престала. Свој врхунац је доживела са „случајем Сребреница“. О томе сам писао и у мојој књизи (види: Живковић, Никола, Kako nas vide drugi : slika Srba u nemačkim medijima : 1990-2000; Novi Sad, Prometej, 2003).
Ево само најупечатљивијег примера демонизације Срба из тог времена. Посланик немачког парламента, Бундестага, Стефан Шварц дао је следећу изјаву: «Поново постоје упити над људима, као што је некада, у Трећем рајху, то радио лекар Менгеле у концентрационом логору. Српски лекари су босанским женама пресађивали чак псећи ембрио.»  Der Bundestagsabgeordnete Stefan Schwarz: “Es gibt wieder Menschenversuche, wie sie im Dritten Reich der KZ-Arzt Mengele durchgeführt hat. Serbische Ärzte haben bosnischen Frauen sogar Hundeembryonen eingepflanzt.”1 September 1993, Die Zeit)