|
Пресуда коју је 10 јуна претресно већ Хашког трибунала донело у предмету Поповић и остали, и којом се изричу две доживотне и неколико дугогодишњих казни за злочине почињене у јулу 1995. године у Сребреници и око ње, изазвала је различите коментаре. Руски професор међународног права, Александар Мезјаев, у свом коментару је приметио пре свега пропагандну димензију овог догађаја: „Изрицање значајних међународних судских пресуда, уприличено поводом неког «датума», у последње време постало је традиција... Сваког лета, са приближавањем нове годишњице такозваних «догађаја у Сребреници» (11. јула), Међународни трибунал за бившу Југославију изриче своје пресуде «о делима геноцида»…“ па ни ове, јубиларне петнаестогодишњице Сребренице, једна спектакуларна пресуда није изостала. [1]
Утврђивање броја жртава представља кључно питање у разматрању сребреничких догађаја из тог периода. То је, пре свега, зато што је догађај унапред политички оквалификован као геноцид. Теза о геноциоду звучала би неозбиљно када би била везана за цифру од само неколико десетина или стотина побијених особа. Она се мора везати за неки респектабилан број, или би се од ње морало одустати.
Сплетом разних околности, и коришћењем разноврсних трикова, дошло се на магичну цифру од 8.000 наводних жртава. При том, не прави се разлика између већине погинулих, који су страдали легитимно у ратним дејствима између 11 и 19 јула 1995. и неколико стотина ратних заробљеника, који су заиста били стрељани противно законима и обичајима рата. Евакуација жена и деце из енклаве на сигурно, што су српске снаге учиниле одмах после заузимања енклаве 12 и 13 јула, уз помоћ лажних антрополошких аргумената Хашки трибунал је у премету Крстић претворио у додатни доказ да се у Сребреници догодио геноцид. Трибунал такоће систематски превиђа некомпатибилност закључка првостепеног већа у предмету Крстић да је 11 јула у енклави било 40.000 људи [2] и извештаја УН од 4 августа 1995. да се укупно 35.632 особе из енклаве безбедно евакуисало на муслиманску територију у Тузли [3], што тезу о 8.000 жртава чини математички немогућом.
Међутим, жестоки притисак да се магична цифра од 8.000 обавезно утврди и овековечи као неупитна историјска чињеница већима Трибунала која су се овим питањем бавила није остављао маневарског простора. Прва карта, на коју је Трибунал заиграо још од предмета Крстић 2001. године, били су форензички докази прикупљени током ексхумација масовних гробница за које се тврдило да су биле везане за Сребреницу. До изрицања пресуде генералу Крстићу, Трибунал је располагао са само око 1.800 аутопсијских извештаја, што је врло далеко од неопходних 8.000, а још даље ако се узме у обзир да један извештај не значи једно тело, већ да може да се односи на само неколико костију које не допуштају доношење икаквих форенсички значајних закључака. Форензичари Трибунала су 2002. године престали да откопавају масовне гробнице и да се баве даљим ексхумацијама. У том тренутку, било је састављено укупно само 3.658 аутопсијских извештаја, опет по принципу да један извештај не представља једно тело. Највећа скупина тих извештаја, 1.583, састоји се од само по неколико форензички ирелевантних костију и у 92,4 одсто таквих случајева ни стручњаци Трибунала нису могли да утврде узрок смрти, без чега је разговор о геноциду очигледно бесмислен. Анализом форензичког материјала хашког Тужилаштва, др Љубиша Симић је, на основу пребројавања бутних костију, утврдио да се у свим масовним грбницама Сребренице налази укупно 1923 особе, као последица свих могућих узрока смрти. [4]
Покушаји Трибунала да стандардном техником форензичког доказивања документује 8.000 стрељаних жртава био је разбијен минуциозном професионалном анализом његовог сопственог доказног материјала коју је обавио др. Симић. Са нестрпљењем смо чекали да видимо како ће Трибунал одрадити свој политички задатак у пресуди у предмету Поповић и остали. Сада смо добили одговор на то питање:
„На основу доказа, веће стаје на становиште да је најмање 5.336 идентификованих особа било погубљено након пада Сребренице. Међутим, с обзиром да предочени докази нису свеобухватни, претресно веће је убеђено да ће се број идентификованих особа повећати. Претресно веће стога сматра да би број особа убијених током погубљења после пада Сребренице могао бити и до 7.826. “[5]
Са изгубљене битке форензичких доказа, веће је одлучило да фронт помери на егзотични high tech терен ДНК. То је последња, очајничка, карта идеолога сребреничког геноцида, у нади да ће помоћу таквог трика опсенути балканску простоту и прекратити даљу непријатну расправу на ову тему. Управо зато врло је битно да јавност буде информисана о начину како се ДНК у игри око Сребренице злоупотребљава.
Као фактор у сребреничкој причи, ДНК налази појавили су се релативно недавно, и били су најављени са великом помпом. Овај правац званичног истраживања одвија се под патронатом Међународне комисије за нестале особе у бившој Југославији – The International Commission on Missing Persons in the former Yugoslavia (ICMP). Званична мисија ICMP, по верзији сроченој за јавност која се налази на интернет страници те организације гласи: „да обезбеди сарадњу држава у проналажењу и идентификовању лица која су нестала током оружаних сукоба и као последица кршења људских права“. ICMP се труди да негује званични профил независне и неполитичке организације која је посвећена племенитом циљу помагања преживелим сродницима да сазнају шта се догодило њиховим несталим вољеним особама, да им идентификацијом посмртних остатака омогући да пронађу неку утеху и да их пристојно сахране.
Али, независност ICMP врло је дискутибилна. Сама организација основана је 1996. на самиту Г-7 у Лиону, Француска, на ицијативу америчког председника Клинтона. Списак председавајућих се чита као исечак из Who is who америчког естаблишмента. Први председник био је бивши државни секретар Сајрус Ванс, од 1996. до 1997. године. Од 1997. до 2001. на том положају се налазио сенатор Боб Дол. Тренутни председавајући ICMP је Џејмс В. Кимси (James V. Kimsey), који важи за великог „филантропа“ и који је био директор интернет предузећа America Online.
Међутим, да ли је брижљиво неговани утисак о независности ICMP стварност или заправо још једна илузија? Да се ради о овој другој могућности, могло би се закључити из саопштења за штампу америчког Стејт департмента од 11. маја 2001. године, по коме испада да председавајућег ICMP поставља нико други већ државни секретар САД:
"Secretary Powell has appointed Jim Kimsey as the new U.S. chairperson of the International Commission for Missing Persons (ICMP), the leading organization involved in the identification of remains of people killed in recent conflicts in the Balkans. Mr. Kimsey is the Founding CEO and Chairman Emeritus of America Online, Inc." [6]
У преводу: „Државни секретар Паувел поставио је Џима Кимсија за новог америчког председавајућег Међународне комисије за нестале особе (ICMP), водеће организације која се бави идентификовањем остатака особа убијених током недавних сукоба на Балкану. Кимзи је директор оснивач и почасни председник America Online Inc.”
Мада јавна презентација ICMP сугерише да се ради о класичној невладиној организацији, са чисто хуманитарним циљевима, на основу овог податка могло би се у најмању руку покренути питање сукоба интереса. Не само то, већ изгледа, такође, да ICMP не полаже рачуне никаквом научном или правосудном телу које би имало било какву везу са његовом званичном мисијом. Као што истиче амерички политички аналитичар Џорџ Памфри:
„То је огранак Стејт департмана САД који безпоговорно објављује пропаганду у прилог својим господарима. Многи њихови извештаји написани су двосмислено тако да, чак и када би неко покушао да провери њихове тврдње, то не би било могуће зато што није јасно да ли се ту говори о целим телима или о деловима тела.“
Памфри додаје да налазе ICMP, као што су, на пример, експертизе ДНК података, још никада ниједан независни стручни извор није потврдио.
Зато уопште не би било претерано изразити сумњу да ICMP заправо није неутрална установа, већ да је напротив врло ангажована, и да игра улогу помоћне службе у вођењу балканске политике једне од врло заинтересованих страних земаља.
Позадина организације под чијим окриљем се врше ДНК анализе посмртних остатака сребреничких жртава врло је битна за процену објективности рада ICMP и – што је најважније – постигнутих резултата, па самим тим и веродостојности судских „пресуда“ које се на такве резултате позивају. Обзиром на акутну несташицу тела која би се могла довести у везу са остацима жртава геноцида, тврдња коју је лансирао ICMP да су успели да идентификују преко 6.000 сребреничких жртава звучи заиста сензационално. Ако је то проверљиво тачно, то онда заговорнике званичне тезе ставља на домак циља, а то је емпиријски доказ да би број пострадалих стварно могао бити око 8.000.
Али као што је обично случај када се ради о Сребреници, ништа није онако како на први поглед изгледа. Подаци ICMP су веома непоуздани и, што је најважније, они су у овом тренутку – сасвим непроверљиви.
На тему ДНК приликом утврђивања чињеница у вези са Сребреницом до сада никада није било исцрпне и транспарентне расправе пред судом, па ни пред већем које је пресудило у премету Поповић и остали. ДНК докази били јесу предочени пред МКТБЈ у предмету Поповић, али – на затвореној седници. Па чак и то се догодило под оптерећујуће ограничавајућим условима који тимовима одбране нису допуштали ни временске ни материјалне могућности да понуђени ДНК материјал свестрано и стручно испитају. Објашњење за ту тајанственост било је да би увид јавности представљало "безосећајан" чин, чиме би се наводно повредило достојанство жртава, и да би то чак могло нанети велику бол њиховим преживелим сродницима. Осећања и интереси појединаца и заједница који би – услед прихватања оваквих доказа – могли бити оптерећени вишедеценијским казнама и љагом геноцида, очигледно, не играју велику улогу у разматрању већа Хашког трибунала. На сваки захтев приватних лица или заинтересованих организација да се узорци ДНК анализа које је урадио ICMP доставе на увид ради независне провере, учтиво се даје увек исти одговор: то је немогуће без писмене сагласности родбине жртава, опет под изговором заштите „приватности“.
Изгледа, међутим, да та заштита приватности иде предалеко, чак до апсурда, зато што се протеже на само Тужилаштво Хашког трибунала. Имамо разлога за основану претпоставку да ни Тужилаштво није прегледало ДНК доказе које преко њега ICMP судском већу нуди као материјалну потпору за доношење закључка да је у Сребреници заиста почињен геноцид масовних размера. Како другачије протумачити изјаву тужитељице у предмету Караџић, Хилдегард Ерц-Рецлаф [Hildegard Uertz-Retzlaff], која је у одговору на приговор оптуженог Караџића да је у погледу доступности ДНК материјалу изложен неравноправном третману, изјавила следеће: "ICMP није ни нама доставио ДНК. Тако да није тачно да су га они дали нама, али не другима". [7]
Пажљиво читање одлуке Караџићевог већа, којом се одбрани наговештава могућност да провери релативно мали број узорака (300 од преко 6.000), а што је било брзоплето поздрављено као важан помак у односу на претходно стање, открива да је и тај мали уступак условљен и да је у њега уграђена могућност да одбрана на крају не добије ништа. Јер, пре свега, веће није одбацило начелни став ICMP да се показивање ДНК анализа може остварити само уз писмену сагласност родбине. Имплицитно усвајање таквог става, којим се одбрана потенцијално лишава могућности да провери један од најважнијих елемената доказног материјала које тужилаштво предочава против оптуженог, представља прворазредни скандал и озбиљну повреду процесних права оптуженог. Затим, у решењу већа стоји само да је „ICMP пристао да прибави дозволе од приближно 1.200 сродника који су дали узорке који се односе на 300 случајева које ће одабрати оптужени, како би стручњаци оптуженог могли да обаве неопходну анализу.“ Шта ако тих 1.200 сродника, или велики број њих, једноставно одбију да потпишу неопходну дозволу? Ако пођемо од начелног става да њихова дозвола јесте потребна, онда морамо прихватити и могућност да би могли одбити да је дају. (У ствари, дозвола је непотребна зато што суд има, да жели да је користи, потпуну надлежност над целокупним доказним материјалом који се односи на кривични предмет који он разматра, као и обавезу да тај материјал у целости стави на располагање оптуженом уколико ће он бити кориштен против њега.) Али уколико би се то догодило, одбрана би се тада вратила на полазну тачку и наводни „помак“ у њену корист показао би се као оно што стварно јесте – још једна илузија.
Ако у односу на ове доказе, за које се тврди да представљају последњу реч науке, и Тужилаштво оперише наслепо, шта се онда може очекивати од судског већа, које треба да на основу у суштини невиђених и критички непроанализираних доказа донесе врло значајне и далекосежне закључке? Или за одбрану, која је лишена могућности да предочене доказе подвргне стручној анализи, као и за светску јавност, којој ће резултати непроверене «експертизе» ове хуманитарне невладине организације, која оперише у уској спрези са главним политичким спонзорима Хашког трибунала, бити сервирани као неприкосновена научна истина?
Да резимирамо. Ако је веће захваљујући ДНК подацима које му је пружила на увид ICMP заиста поименично утврдило идентитет 5.336 особа које су страдале у вези са Сребреницом, нека објави списак њихових имена и презимена. То веће неће учинити никад, зато што су резултати ДНК истраживања која спроводи ICMP један безобразан блеф и такав списак уопште не постоји. Али, теоретски он би могао постојати. Али и да постоји, у кривичном смислу такав списак био би ирелевантан.
Међутим, у пресуди Хашког већа у предмету Поповић и остали има једна друга, кључна, појединост која у потпуности разоткрива у најмању руку дилетантизам суда, а пре би се могло рећи његову безобзирну склоност да фалсифијује чињенице у настојању да оправда своје унапред донете закључке. Веће тамо каже да „...стаје на становиште да је најмање 5.336 идентификованих особа било погубљено након пада Сребренице.“ Ово је немогуће.
ДНК анализа евентуално би могла да повеже преминулу особу са неким преживелим крвним сродником, толико јесте тачно, али то је апсолутно све што је та техника способна да постигне. Она не може да нам каже апсолутно ништа о времену и околностима смрти, а за утврђивање кривичне одговорности само то је битно. Посмртни узорци могу да потичу из било којег периода између 1992. и 1995. Особа је могла да буде стрељана, а могла је да погине у борбеним дејствима, од несретног случаја или од природних узрока. У односу на елеменат који је за правну квалификацију геноцида најбитнији – јер ова форензичка Потемкинова села дижу се искључиво у функцији доказивања те тезе – а то је да ли је особа погинула у борби од гелера, што чак није ни ратни злочин, или је као заробљеник убијена ватром из стрељачког строја, што јесте, ДНК резултати, па макар били најпоштенији и најтранспарентији, не говоре нам ништа.
Пресуда МКТБЈ у предмету Поповић и остали одражава очајање Хашког трибунала који десет година од предмета Крстић још увек нема материјалних доказа за свој налаз да је 8.000 људи погубљено у Сребреници. Суд се зато довија, он жонглира, измишља лажне доказе и служи се смешно исконструисаним непрофесионалним аргументима – али све је то узалуд. Хашки трибунал је безнадежно дискредитован. Ни декларације корумпиране скупштине Србије немогу му обезбедити легитимитет који он никада није имао.
------------------------------------
ФУСНОТЕ:
[1] Александар Мезјаев, „Седморица из Сребренице,“ Фонд стратешке културе, http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3099
[2] Првостепена пресудса Радославу Крстићу, пар. 15 и 37.
[3] Докуменат МКТБЈ, архивска ознака 3D41-0464
[4] Видети прилоге др Љубише Симића, поглавља три и четири, у монографији „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“ Београд 2010.
[5] Поповић и остали, првостепена пресуда, параграфи 793 и 837, фуснота 2862.
[6] Саопштење за штампу, Стејт департман, 11. мај 2001. Видети копију документа у прилогу.
[7] Тужилаштво против Караџића, Статусна конференција, 23 јул 2009, стр. 364, редови 21-23. |
