Православни Божић је прави тренутак да у вези са неким ратним злочинима г. Мирсаду Токачи освежимо памћење. Конкретно, ради се о 7. јануару 1993. године, када су оружане снаге Босне и Херцеговине, под командом бригадира Насера Орића, напале и разориле српско село Кравицу, на око 10 км од Братунца. Људска цена тог напада (или да користимо израз „инцидента“, руководећи се терминологијом коју је у свом Босанском атласу злочина увео г. Токача) било је најмање 34 лица, ако искључимо нагађања и ограничимо се само на тела која су накнадно била пронађена и на којима је 18. марта 1993. била обављена обдукција.

    Пажљиво разгледање Атласа г. Токаче не открива нам ни најмању алузију на овај злочин, који је – касније – био једна од тема за време суђења Насеру Орићу пред МКТБЈ у Хагу. Међутим, напад на Кравицу, са убијањем и похарама које су га пратиле, тешко да је могао превидети службеник министарства одбране БиХ, Мирсад Токача, којег је само три месеца пре тога, 4 септембра 1992 године, Председништво Босне и Херцеговине у Сарајеву именовало на положај секретара Државне комисије за прикупљање доказа о ратним злочинима [1].  У тачки 3 записника са релевантног заседања Председништва утврђује се да Институт у оквиру којег Комисија г. Токаче делује неће имати „политичке или пропагандне“ циљеве и да ће Комисија Институт  обавештавати о својим сазнањима путем редовних извештаја.

    Природни је смисао упутстава које је Председништво издало ратној комисији г. Токаче да се очекује – на сличан начин као и сада од његовог  Истраживачко-документационог центра – да ће се она према свим ратним злочинима односити неутрално, без обзира на етничку припадност починиоца или жртве. Такав непристрасан приступ био би сасвим природан за једну владу која је била цењена чланица међународне заједнице као што је то, бар теоретски, у то време био случај са сарајевским Председништвом. Политичка теза те владе, међу чијим високопостављеним службеницима се налазио и г. Токача [2],  било је да је она представљала једину легитимну власт у Босни и Херцеговини, да је била демократска и мултикултурна, и да је равноправно заступала интересе свих конститутивних народа у земљи.

    Да ли је Комисија г. Токаче за прикупљање доказа о ратним злочинима вршила икаква истраживања у вези напада који је армија Председништва извела на село Кравица 7. јануара 1993. године? Ако није, зашто?

    Али препустимо прошлост прошлости. Не морамо говорити о вези између г. Токаче и Кравице тада. Можемо о томе говорити – сада.

Али плашимо се да у свом новом отелотворењу, као директор Истраживачко-документационог центра у Сарајеву, установе која је стекла знатну репутацију као објективно тело које се бави прикупљањем ратних података, г. Токача располаже са далеко мање простора за креативно маневрисање него што је то током рата био случај. Он више не ради за неко „председништво“ сумњивог легитимитета. Он сада полаже рачуне светској јавности и правосудним установама пред којима често као вештак сведочи и које се у највећој мери уздају у тачност његових података. Начин како он обавља свој посао сада не утиче више само на његов лични кредибилитет и на реноме његове установе. Неуспехом да задовољи професионалне стандарде, он ризикује да у највећем степену разочара и своје угледне спонзоре, Министарство иностраних послова Краљевине Норвешке и шведску Агенцију за међународни развој, да поменемо само неколико од њих.

    Стога, врло је важно питање како у свом Босанском атласу злочина [3] г. Токача третира напад војске босанских Муслимана на Кравицу који се догодио 7. јануара 1993. године и масакр, који је томе уследио, оног дела становништва које није успело да побегне. То је лакмус тест његове објективности и неутралности када су у питању жртве недавног рата у Босни и Херцеговини, без обзира на националну припадност. Присуство таквих врлина можда је било сувише очекивати у једном периоду од службеника министарства одбране који је постао истражитељ ратних злочина у сред огорченог етничког сукоба, али то јесте управо оно што се од њега очекује сада. Ако то очекивање премаша његове способности, он би добро учинио да поднесе оставку и да своје место препусти способнијем човеку.

    Брижљиви преглед релевантног дела Босанског атласа злочина доводи до разочаравајућег закључка да, што се г. Токаче тиче, или колико је он спреман да призна, ништа се необично није догодило у селу Кравица 7. јануара 1993. године. Зачудо, г. Токача није на сличан начин слабо обавештен о догађајима у суседном селу Глогова, који су се одвили у од прилике истом периоду, [4]  када је један број становника Муслимана ту био масакриран током напада од стране Срба. И – подједнако изненађујуће – он је изгледа одлично информисан и о догађајима у суседству из јула 1995. године. Два ће примера бити довољни.

    Иконица на његовој Google мапи води нас у село Сандићи, које се налази на кратком растојању од Кравице на цести Братунац – Коњевић поље. Информација носи датум од 16. јула 1995. године и садржи следеће податке: „Село Сандићи. Опис: према наводима сведока, када је конвој са избеглицама из Сребренице дошао до села Сандићи, видјела сам једну групу убијених муслимана цивила стављених на гомилу. Ту их је било око 200. Касније сам чула да су лешеви спаљени.“

    Наводни инцидент могао се догодити, или не, али гледано из било којег угла докази који га подупиру врло су климави. Како је сведокиња, под предпоставком да се налазила у аутобусу који је пролазио мимо, могла да зна да су жртве били цивили?[5]  Какву је могућност она имала да утврди њихов број? Каква је практична сврха извештаја из треће руке да су касније лешеви били спаљени, [6] осим као средства да се изазове емотивни шок?[7]

    Друга информација односи се на Пољопривредно добро у Кравици, где су српски стражари 13. јула 1995. године побили неколико стотина заробљених муслимана. У облику чињеничке потпоре за овај навод, г. Токача нуди три оптужнице, две које су тренутно актуелне из предмета који се налазе пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине     у Сарајеву, и једну против генерала Крстића од пре једне деценије. Треба истаћи да оптужница није исто што и пресуда, што се објављује након завршеног суђења и пошто се размотри доказни материјал. Ми не оспоравамо да се овај страшни злочин догодио и слажемо се да сви, који су учествовали у његовом извршењу, треба да буду кажњени. Али основно поштење и поштовање према корисницима Атласа налажу да буде јасно указано да ово још увек није правосудно установљена чињеница. Злочин може бити неспоран, али његов размер, кривица појединих опруженика, и место тог злочина у контексту сребреничког масакра – то су све врло отворена и врло спорна питања.

    Токачино приказивање ратних догађаја у и око Кравице, мада аљкаво и суштински непрофесионално, барем доказује, док је радио на свом Атласу, да су му жртве из овог села и његове околине свакако биле на уму. Услед тога, његово прећуткивање српских жртава рата, на том истом подручју, у Кравици и околини, представља дупли скандал.

     Господин Токача би, наравно, могао да понуди оправдање да у предметима који су се односили на Кравицу – а то је заправо био само један, суђење Насеру Орићу – суд није извео никакве правне закључке у вези са бројем или идентитетом жртава. То јесте тачно, али пошто тужилаштво за Кравицу никакве жртве није ни навело, веће није имало ништа из ове области о чему би одлучивало. [8]  Али ако је то можда било хендикеп за веће, није требало то бити и за г. Токачу обзиром на његова доказано растегљива мерила када се ради о прихватању навода о муслиманским жртвама, у вези чега би два примера из Сандића требало да буду сасвим довољни. Досије министарства унутрашњих послова Републике Српске, који садржи налазе истраге коју су они обавили после напада на Кравице, укључујући детаљне обдукционе извештаје за 34 лица, требало би да представља доказе који су прихватљиви у складу са много вишим критеријумима.

    За разлику од порт-парола тужилаштва МЛТБЈ, Флоренс Артман, која се у односу на Кравицу бавила софизмима, све у циљу смањења броја невиних српских цивила који су погинули у нападу, [9] те је правила вештачку разлику између њих и  “војног особља”, то је дистинкција која г. Токачу уопште не обавезује пошто он истиче да, као део своје мисије, он бележи ратне губитке из обе категорије. Али чак и када би се определио за нижу цифру госпође Артман од 13 “невиних цивила” пострадалих у Божићном масакру у селу Кравица које Тужилаштво МКТБЈ признаје као такве, зашто се тих 13 српских жртава не налази у његовом Атласу? [10]

    Жалосно је да се нешто, што је некада изгледало као обећавајући пројекат, са великим потенцијалом да баци објективно ново светло на ратне догађаје у Босни и Херцеговини, сада претворило у типично, ускоумно, балканско препуцавање. 

Истражни материјал и обдукциони извештаји МУП-а Републике Српске од марта 1993. године, после напада на село Кравицу. [PDF - 16.0 MB]