Обмана, или како то г. Токача зове, „ Босански атлас“

У сфери модерних технологија данас постаје скоро немогуће нешто озбиљно прикрити. Ипак, морамо бити свесни чињенице да постоје они који су се превише задужили да би данас могли отворено причати и писати о страдањима током рата, или да би им њихови налогодавци дозволили да то учине на професионалан и поштен начин. Стога још увек није дошло време да г. Мирсаду Токачи, директору Истраживачко-документационог центра из Сарајева, верујемо на реч. Морамо увек проверавати колико је г. Токача о страдањима током рата 1992. – 1995. године спреман да прича по истом образцу и да третира подједнако све народе у БиХ.

Ако на његовом сајту, http://www.idc.org.ba/, у делу менија који се зове „Босански атлас ратних злочина“, започнете претрагу верских објеката видећете једну значајну диспропорцију у приказивању православних цркава и џамија. Цркве су скоро по правилу скривене, замаскиране, једва уочљиве. То би се могло приписати техничкој служби и г. Токача можда није одговоран за то, али оно што га дискредитује и ставља на стуб срама, истичући његове моралне вредности, то је број уништених српских светиња који он наводи. За творца овог „ дела“ нема више од 26 уништених православних цркава широм БиХ. Из књиге проф. Слободана Милеуснића, „Духовни геноцид“, јасно је да је преко 150 српских светиња уништено и неколико стотина оштећено, што указује да овде у Атласу г. Токаче нешто значајно није у реду.

Овакав однос посебно је уочљив у подрињском крају. Да би се сачувао последњи бастион и упориште којега се политичка „елита“ у Сарајеву грчевито држи, г. Токача је принуђен да ниво својих неистина и дезинформација -- када је у питању Сребреница -- доведе до врхунца. Не само да срамежљиво и бојажљиво доноси податке о само једној оштећеној православној цркви и католичкој капели у Сребреници, него иде корак даље и залази у сферу у којој вешто и перфидно манипулише жртвама. Данас је број оних који би се одлучили на такав потез, верујемо, јако мали.

Наиме, у Атласу када је реч о инцидентима, убиствима недужних људи, као и паљењу њихових села, ако су жртве били Срби, за њих практично да нема места. Међутим, када су у питању бошњачке жртве, г. Токача је врло приљежан, и он идентификује сваку бошњачку жртву и сваки инцидент па макар се то односило и на само једну особу. Са нашег становишта, ту нема ничег спорног, али оно што треба да буде јасно свима који буду имали прилике да прегледају Атлас, јесте да је г. Токача изоставио десетине уништених српских села и да ноншалантно прелази преко стотина српских жртава. За њега, убијање стараца и деце у распону од 15 до 90 година, и потпуно уништавање српских села као што су Ратковићи, Подравање, Крњићи, Андрићи, Залазје, Брана Бачићи, Обади, Букова Глава, Гај, Карно, Међе, Брежани, Шпат, Божићи итд. не представља инцидент, иако су у овим селима страдали људи који су закорачили у девету деценију живота и који су били убијени, или спаљени, у својим кућама.

Да ствар буде гора, појединци су спремни на било какав корак само да би постигли циљ, а то је свакако одржавање сребреничког мита по сваку цену.

Међутим, у категорији инцидената и злочина, које г. Токача и његови сарадници у Атласу признају, неки људи су погинули или убијени два пута на различитим местима, те стога они заслужују да буду уписани два пута као жртве рата. А један од њих, Омеровић Агана Селмо, рођен у Братунцу, по г. Токачи убијен је три пута, на три различите локације.

Да не би било забуне, ради се о месту Глогова, где у оквиру категорије инцидената г. Токача доноси податке о убијеним Бошњацима у том месту.

Пре свега, да потсетимо г. Токачу и његово особље да жртве Глогове нису биле једнонационалне. Припадници снага АБиХ под командом Насера Орића 6 новембра 1992. године извршили су напад на локацији Глођанско брдо. У том нападу, они су заробили 52 припадника ВРС. Од тог тренутка, ти војници су по релевантним одредбама Женевских конвенција постали заштићене особе, потпуно исто као и припадници снага АБиХ који су били заробљени у јулу 1995. године. Заробљеним војницима ВРС било је пресуђено на лицу места: везали су их и мучили, а потом убијали на најсвирепији начин, тупим предметима и ножевима, одсецајући делове тела. У фебруару 1993. године, посмртни остаци 42 масакрирана припадника ВРС пронађени су у 7 масовних гробница. Обдукцију над овим посмртним остацима извршио је др Зоран Станковић са београдске ВМА. Тела десет преосталих војника који су били заробљени од стране војника Насера Орића ни до данас нису била пронађена.

О овим жртвама ратног злочина, несумњивог чак и по мерилима г. Токаче, у оном делу Атласа који се односи на Глогову нема ни помена. Зашто?

За сваки ицидент, који је по једнонационалном принципу наведен у овом делу Атласа, г. Токача доноси и списак жртава. По овим параметрима, укупан број наведених жртава са именом и презименом које се односе на Глогову је 101 (списак 1-6). Од тог броја, имена 35 особа (имена која се помињу два или више пута су маркирана) понављају се два пута на два различита локалитета, а за једну особу, чак на три локалитета. Из овога се може извући закључак да су неке особе у Глогови погинуле два или три пута. Зашто г. Токача на овакве начине дискредитује свој рад? Коме иде у прилог искривљено и једнострано приказивање жртава, а самим тим и рата у БиХ?

Како објаснити побијене српске војнике у Глогови 1992. г. чије страдање не спори ни Хашки трибунал? За г. Токачу тај инцидент не постоји, у Атласу нема места за те српске жртве и то је посебно јасно на пољу Сребренице јер се покушава на сваки начин одржати теза о Бошљацима као жртвама и Србима као злочинцима. У таквим оквирима свакако да нема места за српска страдања. У супротном, одговорност за злочине била би приписана и бошњачкој страни, а то је нешто што свакако не желе они којима је једини циљ окривити за рат само једну страну, у овом случају српску.

Рачунајући да нико неће озбиљно прегледати материјал и бавити се њиме, г. Токача је лакомислено укаљао сопствени углед као и углед свог института. Он и није велика мистерија за оне који се баве овим проблемом; модерним језиком речено, он је само врх леденог брега. Права опасност за народе БиХ су они који нису видљиви јавности и који представљају онај део леденог брега који се налази испод површине воде. Ти исти, заштићени у муљу који су сами креирали, одлучују о истини и лажи, подобним и неподобним, жртвама и злочинцима, правди и неправди. Они повлаче конце живота у БиХ, док г. Токача и њему слични само спроводе а приори донесене и дефинисане одлуке, у овом случају, у форми Атласа.

Име	Презиме	Име оца	Место рођења
Ћосић	Рамиз	Алија	Братунац
Ибишевић	Мехмед	Мустафа	Братунац
Омеровић	Селмо	Аган	Братунац

Инцидент бр 1

Име	Презиме	Име оца	Место рођења
Делић	Медо	Махмут	Живинице
Ибишевић	Шећо	Ахмо	Братунац
Ибишевић	Златија	Авдић	Братунац
Јунузовић	Адем	Назиф	Братунац

Инцидент бр 2

Име	Презиме	Име оца	Место рођења
Делић	Реџо	Хамид	Братунац
Делић	Шећо	Хамед	Братунац
Ибишевић	Џевад	Хамид	Братунац
Ибишевић	Илијаз	Лутво	Братунац
Ибишевић	Кемал	Хамид	Братунац
Ибишевић	Мухарем	Мустафа	Братунац
Ибишевић	Мујо	Мустафа	Братунац
Ибишевић	Мустафа	Вејсил	Братунац
Ибишевић	Рамо	Мујо	Братунац
Ибишевић	Сабрија	Мујо	Братунац
Јунузовић	Абид	Хусо	Братунац
Јунузовић	Хусо	Назиф	Братунац
Омеровић	Менсур	непознато	непознато
Омеровић	Мирзет	Мујо	Братунац
Омеровић	Селмо	Аган	Братунац

Инцидент број 3

Име	Презиме	Име оца	Датум рођења
Делић	Џафо	Омер	Братунац
Делић	Хамед	Бајро	Братунац
Геровић	Шабан	Мујо	Братунац
Голић	Авдо	Абдулах	Братунац
Голић	Рифет	Хајдар	Братунац
Голић	Шериф	Мустафа	Братунац
Ибишевић	Исмаил	Мехмед	Братунац
Јунузовић	Салих	Назиф	Братунац
Мемишевић	Хајрудин	Мехо	Братунац
Милачевић	Алија	Мехо	Братунац
Омеровић	Фејзо	Аган	Живинице
Омеровић	Невзет	Незир	Братунац
Омеровић	Незир	Аган	Братунац
Омеровић	Самир	Селмо	Братунац
Ризановић	Менсур	непознато	непознато
Ризвановић	Ћамил	Салко	Братунац
Ризвановић	Јасмин	Мехо	Братунац
Ризвановић	Нурија	Ибрахим	Братунац
Таловић	Узеир	Хусо	Братунац

Инцидент бр 4

Инцидент бр 5 садржи 12 жртава бошњачке националности без имена , презимена или неких других података.

За податке у вези са инцидентом бр. 6, читаоци се умољавају да консултују информацију која се

налази на енглеском делу овог сајта, испод текста овог уводника на енглеском језику.

(Да ли би подаци наведени у овом тексту могли помоћи г. Мирсаду Токачи да у Босанском атласу злочина заокружи своју ратну хронику дешавања и жртава у сребреничком крају?)

Извор: Погледи, http://www.pogledi.rs/id.php3?id=429&kat=18

ПОМЕНИК

Пише: Душан МАРИЋ

Само захваљујући случајности што је, десетак минута раније, мајка послала да са оближње чесме донесе воде у кућу, Госпава Јовановић (71) из Каменице код Зворника, тада шеснаестогодишња девојка, преживела је масакр своје породице у Кравици код Братунца у Другом светском рату. Док је она била код чесме, муслимани су јој запалили дом, осморо малолетне браће и сестара, мајку и бабу. Пола века касније, рат против истог непријатеља, однео је Госпави двојицу синова, Велизара (42) и Велемира (37).

ЈОВАНОВИЋИ

Заједно са трећим братом, Велиславом (35) и њих двојица су 6. априла 1992. године мобилисани у Зворничку бригаду тадашње Југословенске народне армије, и упућени на Глођанско брдо, изнад њихове Каменице, у састав Другог батаљона. Све до шестог новембра, батаљон је успешно држао запоседнуте положаје и штитио село. Тог дана, око шест часова ујутро, Велемир је приметио да се муслимански војници привлаче српским положајима, одмах је послао свог братића Горана да у осталим рововима разбуди и упозори поспану војску, али је већ било касно. "Није Горан одмакао ни стотину метара, кад су муслимани отпочели напад", прича Велемирова жена Јованка. "Вратио се до рова, али затекао га је празног. Велемира је нашао педесетак метара даље, према селу, тешко рањеног у главу. Последње речи које је упутио братићу, који је покушао да му помогне, биле су: "Горане, ја сам готов. Бјежи, ухватиће и тебе". Тог дана у муслиманске руке пало је стотину десет српских војника и цивила. Ниједан од њих није преживео заробљеништво. Три месеца касније, кад су јединице ВРС ослободиле Глођанско брдо и Каменицу, у масовним гробницама пронађено је 38 тела измасакрираних српских војника. Велемира Јовановића, дугогодишњег возача у новосадском "Партизанском путу" и зворничком "Дринатрансу", није било међу њима. Тек 14. марта, на основу изјаве једног заробљеног муслиманског војника, на заравни Трешњице, пронађена је гробница у коју су убице, муслимани из Каменице и Глеђи, покопали његове и посмртне остатке Миће Томића (24) и Милана Продановића (37). "Глава му је била смрскана, а груди расечене целом дужином", каже Јованка, која са ћеркама Жељком (18), Велком (16), Љубицом (13) и Милицом (11), сада живи у Зворнику. "Доктори који су радили идентификацију нису хтели да ми кажу шта су нашли у отвореним грудима, а ја нисам имала снаге да погледам, али људи причају да су му муслимани извадили срце". Осам месеци је прошло од Велемирове сахране, кад је, 17. новембра 1993. године, престало куцати и срце његовог брата Велизара, машинисте у зворничком "Инжењерингу", оца Горана (26), Гордане (24) и Госпаве (13). Нађен је мртав испред тунела на Јошаници, за воланом камиона који је возио. Безизгледну борбу против трагичног породичног усуда и вожњу према положајима Дрињачког батаљона у Кајићима код Кравице, прекинуо је срчани удар. У међувремену, на Мратиндан 1992. године, сеоску крсну славу, муслимани су попалили Јовановиће.

ТЕШИЋИ

Непуна два месеца пре него што је убијен на Глођанском брду, Мићо Тешић из Доње Каменице сахранио је оца Крстана (58), саборца из Зворничке бригаде. Крстан је убијен 17. септембра 1992, око седам ујутро, док је чувао стражу на узвишењу између Каменице и муслиманског села Јошаница, недалеко од сеоског гробља. Погођен је три пута у предео леђа, мецима из руског аутомата "Добошар", модел из 1956. године. Кад су Крстанови синови Срећо и Стојан дотрчали до места злочина, могли су само да погледом испрате убицу, док је носећи пушку њиховог оца, замицао у шуму према Јошаници.

ЗЕЛЕНОВИЋИ

Судбину својих комшија Тешића доживели су и Желимир Зеленовић и његов син Милош. Четрдесетогодишњи Желимир, јамски радник у аустријским и српским рудницима, нестао је 27. октобра 1992. на путу из Зворника према Каменици, у зони где у то време није било ратних дејстава. Само десет дана касније, за време описаног муслиманског напада на Глођанско брдо, нестао је и Милош (25), радник београдске "Хидротехнике". Пет дугих година Даринка Зеленовић, њен син Милан (27) и ћерка Велка (32) узалудно ишчекују било какву вест о њима. Све црне вести које је могла чути, Госпава Јокић (60) из Бошковића код Зворника већ је, ваљда, дочекала. За два сата, првог августа 1993. изгубила је мужа Тому (54) и јединог сина Сретена (29). Истог дана, на Перића њивама погинуо је Госпавин братић Србо. Месец дана раније, муслимани су убили њеног брата Цветка.

ЈОКИЋИ

Пензионисани тесар Томо Јокић, дугогодишњи гастарбајтер у Словенији, и његов син Сретен, приватни трговац, били су заједно у батаљону који је држао положај испред Бошковића. "Уочи Илиндана, раном зором, из правца Сапне, муслимани су кренули у напад на Бошковиће", прича Сретенова жена Миланка, мајка десетогодишњег Томе и шестогодишњег Ђорђа. "Око пет сати, недалеко од Пећине, метак је мог свекра погодио у руку. Кад је чуо да му је отац рањен, Сретен је дошао до њега и евакуисао га ближе селу, до Кућина, а онда сишао у село по аутомобил. Пробудио је мајку, рекао јој да муслимани потискују наше са положаја и да са нашим старијим сином, који је био у селу, бежи према Зворнику, а онда кренуо назад. Надомак места где је оставио рањеног оца, гелер минобацачке гранате погодио је Сретена у потиљак. Срећом, док је умирао, није знао да су, у међувремену, муслимани убили и његовог оца. Када су, тог поподнева, Вукови са Дрине, у контранападу повратили изгубљене српске положаје, пронашли су тела 12 убијених српских војника, међу њима и Сретена Јокића, којег су дојучерашње комшије докрајчиле са двадесет метака.

(број 199, 14. АПРИЛ 1997)