Иако је прошло скоро 15 година од окончања рата, трагови мржње као да још нису исчезли. Не само да нису исчезли него, чини се добијају на свом интензитету. Наиме, овде чак и није потребна никаква посебна анализа јер су ствари прилично јасне, осим евентуално пар информација које су неопходне да би читаоци имали комплетну слику шта се догађа 14 година након што се рат званично завршио.
     Ако неко има недоумицу да ли би у неком новом рату поново било тешких злочина, ово ће му помоћи да одагна сваку сумњу. Број болесних умова и оних који би да поново откопају ратне секире, ако су оне икада биле закопане у њиховим главама, на жалост је из године у годину све већи.

     Наиме ради се о следећем: 12.04.1993. године група од 11 српских цивилних полицајаца, у прописно обележеном возилу, нападнута је из заседе у месту Гладовићи. (Битно је подвући да се по законима рата цивилна полиција третира као заштићена лица и они се у оквиру ратних непријатељстава не смеју офанзивно нападати.) Полицајци су по дужности  требали да стигну у Осат. Како се са обе стране пута уздижу бедеми високи 3-4 метра, није тешко замислити да су им Бошњаци поставили заседу са обе стране пута. У тренутку проласка возила, Бошњаци су пуцали и у унакрсној ватри усмртили свих 11 полицајаца. Очито то им није било довољно, него, охрабрени својим јуначким подвигом спустили су се до возила и запалили су га заједно са телима. Чак ни тај вандалски чин спаљивања (или можда ритуални чин) не би изазвао превелику пажњу, јер је у питању рат, да се прогон убијених није наставио све до данашњег дана. Свакако да ово наводи на закључак да појединци у својој мржњи могу да оду толико далеко да почну да се обрачунавају и са мртвима.
       Јасно, некима ни смрт српске полиције није била довољна да би утолили своју жеђ за уништавањем свега оног што им се на први поглед учини страним или припада другом народу. ма шта то било. Све ово звучи јако чудно, али је истина.
       Баш та истина највише боли породице погинулих полицајаца које су на месту страдања подигле спомен плочу. После кратког времена, плоча је 21. јуна 2001. разбијена. Српске власти су недуго затим на истом месту поставиле нову плочу, да би и она доживела исту судбину у периоду од 24-26. јула 2008. године. Данас на том месту стоји само метални оквир а разбијена плоча се чува у полицијској станици.
       Да ли нам то неко данас, 14 година након рата јасно поручује да Срби у Републици Српској немају право да говоре о својим жртвама и да њима не би требали подизати чак ни скромне спомен плоче јер би то указивало да су и други убијали, харали и палили на овим просторима? Треба ли поред сваког српског споменика да поставимо по једног полицајца како би се спречили изливи овакве мржње и деструкције? Има ли краја њиховој свирепости, или покушавају да истину угуше насиљем и чињењем нових злочина? Можда, најважније од свега, ко су ти монструми који се обрачунавају са мртвима?
       Да монструозност не познаје границе говори и споменик из Другог светског рата у селу Брана Бачићи. Село је нападнуто 7. јануара 1993. године. Том приликом је  оскрнављена спомен плоча Милеве Млађеновић која је 1944. године заједно са једногодишњом кћерком и свекрвом заклана од стране усташа. Иако се споменик не налази у близини кућа или на уочљивом месту, Бошњаци га нису заобишли. Метком или неким тупим предметом оскрнавили су на споменику слику. Плашимо се да је скрнављење споменика било мала утеха за унуке оних који су пререзали врат једногодишњем детету само зато што је српско. Некима је и у овом рату то био више него довољан разлог да наоштре ножеве који су мировали нешто више од четири деценије.
      Очигледно, на многа питања, бар за сада, нећемо добити одговор. Ипак једно је јасно, ратна стихија одвела нас је у погрешном смеру. Одвећ огрезли у мржњи не видимо далеко. У нашим очима нема саосећања, па самим тим нема ни толеранције како према мртвима тако ни према њиховим споменицима. Упорно тражимо пут на погрешној страни, пречесто тражимо спас на погрешном месту. Уништавајући туђе не градимо и не стварамо ништа своје. Рушећи туђе темеље не чинимо да наши буду јачи и чвршћи.  Ако желимо бољу и сигурнију будућност за нашу децу, онда морамо скупити снаге да се суочимо са прошлошћу и искрено покајемо за дела која смо починили другима или бар да имамо толико морала да оставимо њихове мртве да почивају у миру.