• Почетна
  • О пројекту
  • Најчешће постављана питања
  • Други о Сребреници
  • Мапе
  • Реакцијe руске штампе
  • Медијски рат
  • Српске жртве
  • Муслиманске изјаве о српским жртвама
  • Српске жртве у Подрињу
  • Изјаве српских жртава
  • Загонетка Сребренице
  • Књиге о Сребреници
  • Зборник радова са међународног симпозијума у Москви, април 2009
  • Прикази књига
  • Транскрипти са суђења
  • Галерија
  • Анализа пост-мортем извештаја
  • Српска села 15 година после
Ратковићи: хронологија ужаса Штампа

Road

Пут за Ратковиће

 

Oбзиром да смо посетили значајан број села у Подрињу и видели разне страхоте почињене над српским селима, веровали смо да нас малошта може изненадити. Међутим и овај пут се испоставило да од сваког зла увек постоји неко друго зло које је веће и упечатљивије. Дуго нам је требало да донесемо одлуку да напишемо неколико реченица о овом селу, јер верујемо да оно што смо видели и осетили тешко да би се могло пренети на папир. Толико ужаса на једном месту се тешко да описати, Ратковиће човек једноставно мора да види. Ратковићи су село које вас тера да мислите, да поставите себи безброј питања на која још увек немамо одговор.

 


Док се крећемо аутом ка селу уопште не слутимо какав нас призор чека. Нашу пажњу окупирају Бошњачка села кроз која пролазимо, почевши од села Осмаче преко Подкоријена, Дедића и Познановића па све до Моћевића који се налазе са друге стране Ратковића. Сва Бошњачка села имају неколико заједничких особина. Прво: села су у потпуности обновљена и врве од живота и раздрагане деце. Друго: у некима од тих села урађен је асвалт, направљене су нове школе, игралишта, као и цела инфраструктура неопходна за нормалан живот. Прво питање које се намеће је, да ли Срби имају право на исти живот као њихове комшије Бошњаци? Ратковићи, да подсетимо оне који то не знају, налазе се између горе наведених Бошњачких села.
 
Овакав суров и окрутан однос према једном народу, усуђујемо се да кажемо, не постоји нигде другде. То се пре свега може видети из контраста између потпуно обновљених Бошњачких села и Ратковића који још немају ни струју, а о другим стварима је потпуно излишно говорити. Није нам познато да постоје игде у Европи такви двостуки аршини према  народима који живе на не тако великом простору и врло близу једни других. Где се изгубила сва та правичност и равноправност о којој нам стране дипломате упорно говоре? На овом примеру се види сво лицемерје како доброг дела Европе тако и Америке јер њихове организације за обнову и развој овог региона у ово село, као и у многа друга српска, села нису хтеле да уложе ни цент. Простим језиком речено, њих не занимају српска страдања. Стиче се утисак да нису ради ни када други причају о томе, јер је политички курс у њиховим земљама усмерен на другу страну на којој јасно, чак ни на видику Срба  нема. Да се према Србима односе као према грађанима другог реда говори и пут који води до села и где је довољно погледати слику па да се распрше сваке сумње и илузије о некаквој једнакости и људским правима.  Иначе, да не би било забуне, путеви који воде до оближњих бошњачких села су или асвалтирани или у пристојном стању тако да аутом можете стићи у свако од њих.  

Коначно, након неколико километара пешачења, обрели смо се у Горњим Ратковићима. Прва ствар коју можете запазити јесте величина села. Село је имало статус месне заједнице пре рата и било је једно од највећих у региону. У прилог томе говори и неколико гробаља у Доњим Ратковићима.

Не знам да ли треба наглашавати да у овом селу нисмо пронашли ни једног мештана. Село је потпуно пусто и празно. Док корачате блатњавим путем осећате тишину свуда около, уз одсуство било каквог звука и маглу која се спушта на остатке рушевина, захваљујући чему слика је још необичнија. Истина, у селу постоји једна кућа коју су саградили мештани, али они не живе овде. Уточиште су нашли на другој обали Дрине.

Село је нападнуто 21. јуна 1992. год. Истовремено док су харали и пљачкали село, Бошњаци су палили сваку кућу до које су стигли и убијали сваког мештанина који није успео да побегне или који је покушао да сачува своје огњиште. Свакако било је и оних који су веровали својим комшијама Бошњацима, те су из тих разлога остали у својим кућама. То поверење их је коштало живота, а младим нараштајима дало врло вредну лекцију.

Преживели мештани подигли су споменик жртвама овог напада. На споменику можете између осталог наћи и следећа имена: Станојевић Десанка, година рођења 1920; Милановић Цвија, година рођења 1919; Максимовић Винка, година рођења 1927; Ђурић Радосава, година рођења 1933; Павловић Новка, година рођења 1939; Продановић Зора, година рођења 1911.

Вероватно да су све ове српске мајке представљале озбиљну претњу за Бошњаке, те су стога морале бити ликвидиране на својим огњиштима.
Данас је терет овог гнусног злочина на вратима тужилаштва БиХ у Сарајеву. Чињеница, још увек само пред вратима. На њима је да пронађу и казне починиоце или ће у супротном морати доказати да су ове српске мајке можда пружиле превелики отпор бранећи огњишта својим животима, те стога амнестирати злочинце ових дела. Истина, мора се признати да нису све убијене из ватреног оружја. Бошњаци су током напада показали да умеју бити итекако штедљиви када је у питању муниција. Наиме, пошто је била непокретна и већ закорачила у осму деценију живота, бака Десанка није страдала од метка. Бошњаци су је живу спалили заједно са њеном кућом а метак сачували за неку другу српску главу. Остаци изгорелих костију нађени су на темељима њене спаљене куће, десет година касније.

Road

Добрила Продановић проналази лобању свога убијеног сина Живана.

 

Други део трагичне судбине овог  села су куће, или боље рећи остаци и темељи истих, јер током напада ни једна кућа није поштеђена.  Нашом камером забележили смо више од 50 потпуно уништених српских кућа. До неких нисмо могли доћи од густог растиња, друге пак више не постоје јер их је зуб времена заувек уклонио и избрисао са овог простора.

Joш једна трагедија везана је за ово село. Наиме слика српске мајке са лобањом у руци која је обишла свет и коју су Бошњаци представили као своју жртву је из овог села. Посмртни остаци њеног сина, Продановић Живана, почивају у овом селу где се налази надгробни споменик смештен тик уз спањену породичну кућу Продановића.

 



На крају треба истаћи да су Ратковићи пре рата имали више од 300 мештана. Данас тамо нема никог. Један део мештана је побијен, други део протеран, куће су као што се може видети на сликама потпуно уништене, село је безмало мртво. То је дуг и мукотрпан пут којим је ово село кренуло пре 17 година захваљујући комшијама Бошњацима. Можда још чудније, село је и данас на истом курсу, истина не захваљујући Бошњацима, али свакако захваљујући онима који су затворили очи и окренули главу пред овим гнусним злочином.


 Jedini trag zivota koji smo pronasli u Ratkovicima.

Уништена српска кућа у селу Ратковићи.

 

 
Фотографије уништених кућа из овог села могу се видети у одељку Српска села 15 година касније у коме се налазе и остале фотографије порушених села

 

 

 

 

 

 
Copyright © 2010 Srebrenica Historical Project. All rights reserved.