У Србији се тренутно води оштра расправа у вези са усвајањем скупштинске резолуције о Сребреници која би била састављена по узору на Резолуцију Европског парламента на ту тему 15 јануара, 2009. године. Током те дебате, убрзо је постало јасно да учесницима недостају основна предзнања о догађајима у Сребреници јула 1995. године и о њиховој позадини. У намери да се помогне јавности и посланицима да прецизније сагледају релевантне чињенице, припремљен је сажетак основних информација који је београдска „Политика“ објавила 11 фебруара 2010. године:

Уважени господине Председниче и чланови Скупштине,
 
    Као забринути амерички и европски интелектуалци и грађани, ми вам се обраћамо са позивом да преиспитате своју намеру да усвојите скупштинску резолуцију којом би се сребренички масакр у јулу 1995. године третирао као парадигматичан догађај за рат у Босни и Херцеговини, и то коришћењем израза који би се могли протумачити као да Србија прихвата одговорност за „геноцид.“
    Погубљење муслиманских заробљеника у јулу 1995. године, након што су српске снаге заузеле Сребреницу, било је ратни злочин, али то ни у којем случају не представља парадигматичан догађај. Обавештеној јавности у западним земљама јасно је да су снаге, за које се сматра да су припадале Републици Српској, тада за три дана погубиле приближно онолико муслимана колико су муслиманске снаге, вршећи нападе на оближња српска насеља, убиле Срба током претходне три године. Ту нема ничега што би један злочин издвојило од другог, осим што је извршење једног од тих злочина било згуснутије у времену. У безобзирном грађанском рату, где све стране чине злочине, све невине жртве имају подједнако право на саосећање. Али неке од жртава немају право на  посебно морално признање само зато што припадају одређеној етничкој групи. Ако патњу једне групе ставимо на пиједестал, то ону другу групу – у овом случају неборбена лица српске националности – нужно лишава подједнаке мере саосећања и моралне подршке, што су ствари на које они имају апсолутно право.

       Православни Божић је прави тренутак да у вези са неким ратним злочинима г. Мирсаду Токачи освежимо памћење. Конкретно, ради се о 7. јануару 1993. године, када су оружане снаге Босне и Херцеговине, под командом бригадира Насера Орића, напале и разориле српско село Кравицу, на око 10 км од Братунца. Људска цена тог напада (или да користимо израз „инцидента“, руководећи се терминологијом коју је у свом Босанском атласу злочина увео г. Токача) било је најмање 34 лица, ако искључимо нагађања и ограничимо се само на тела која су накнадно била пронађена и на којима је 18. марта 1993. била обављена обдукција.

У сфери модерних технологија данас постаје скоро немогуће нешто озбиљно прикрити. Ипак, морамо бити свесни чињенице да постоје они који су се превише задужили да би данас могли отворено причати и писати о страдањима током рата, или да би им њихови налогодавци дозволили да то учине на професионалан и поштен начин. Стога још увек није дошло време да г. Мирсаду Токачи, директору Истраживачко-документационог центра из Сарајева, верујемо на реч. Морамо увек проверавати колико је г. Токача о страдањима током рата 1992. – 1995. године спреман да прича по истом образцу и да третира подједнако све народе у БиХ.

     Иако је прошло скоро 15 година од окончања рата, трагови мржње као да још нису исчезли. Не само да нису исчезли него, чини се добијају на свом интензитету. Наиме, овде чак и није потребна никаква посебна анализа јер су ствари прилично јасне, осим евентуално пар информација које су неопходне да би читаоци имали комплетну слику шта се догађа 14 година након што се рат званично завршио.
     Ако неко има недоумицу да ли би у неком новом рату поново било тешких злочина, ово ће му помоћи да одагна сваку сумњу. Број болесних умова и оних који би да поново откопају ратне секире, ако су оне икада биле закопане у њиховим главама, на жалост је из године у годину све већи.

Многи читаоци који прате писање на ову тему присетиће се нашег коментара од пре неколико недеља о „Босанском атласу ратних злочина“ Истраживачко-документационог центра из Сарајева, на чијем се челу налази Мирсад Токача.[1] Тај коментар био је објављен пре него што је Токача у коначном облику јавности представио своје дело. Зато, као што приличи коментару на нешто што тада још нисмо имали прилику да видимо у свим  битним појединостима, наш текст  је био прилично уздржан. Али, у међувремену, Токача је 4. новембра обнародовао свој Атлас,[2] и ми сада можемо слободно изложити своје утиске са далеко мање амбивалентности него што је то  био случај тада.

Пут за Ратковиће

Пре неки дан[1], директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева (ИДЦ), г. Мирсад Токача, најавио је да ће 4. новембра ове године резултати вишегодишњег рада његове установе бити објављени у облику „Босанског атласа злочина.“ Да подсетимо, установа г. Токаче већ неколико година, уз подршку норвешке владе, бави се израдом опсежне базе података о настрадалим лицима свих националности током рата на територији Босне и Херцеговине 1992-1995. Наша невладина организација, Историјски пројекат Сребреница, поздравља и подржава рад г. Токаче и сматра да у целини он представља драгоцени допринос објективном утврђивању чињеница о неким врло битним сегментима сукоба у БХ.

16.09.20009. г. ( Новинска агенција СРНА)

Предсједник италијанске невладине организације "Елтеборо" Микел Алтамура рекао је да се догађајима у Сребреници манипулише, те да неки тврде да је тамо извршен ратни злочин, а други геноцид. Он је новинарима у Бањалуци прије јавне трибине у вези са најновијим бројем часописа "Двери", који је посвећен ратним дешавањима у Сребреници, истакао да овакви догађаји користе за политичке, пословне и медијске манипулације.

Према његовим ријечима, многи у свијету имају погрешну слику о догађајима у Сребреници, према којој је, Србија извршила инвазију на БиХ, а да ни не знају да у БиХ живе и Срби.

"Постоје бројне дезинформације у вези са овим питањем и многи причају о овоме без основа", каже Алтамура.