Када вам неко да лимун, направите лимунаду!


    У Америци постоји једна изрека: када вам дају лимун, направите лимунаду (When they give you a lemon, make a lemonade). Да би се смисао ове изреке правилно разумео, на колоквијалном америчком енглеском „лимун“ се не односи само на истоимену воћку, него на нешто неповољно, непријатно или лоше. На пример, током осамдесетих година у Америци аутомобил „Југо,“ мада се продавао по врло повољној цени, био је сматран за класичан пример „лимуна“ баш на овакав начин, што значи нешто што је стално у квару и једноставно не функционише. У преносном смислу, када такав „лимун“ успете да исцедите и да од њега направите какву-такву лимунаду, то значи да сте врло вешти зато што сте показали способност да из једне неповољне ситуације ипак извучете највећу могућу корист.
    Један од најгорчих „лимунова“ који је био сервиран Хашком трибуналу је књига Крунски сведок, коју је прошле године, прво на немачком, затим на српском, а у припреми је и енглеско издање, објавио бугарски публициста и  аналитичар, Жерминал Чивиков. На неумољиво методичан начин Чивиков у тој књизи уништава најзнаменитијег сребреничког сведока Хашког трибунала, припадника Десетог диверзантнског одреда Дражена Ердемовића.

    Пресуда коју је 10 јуна претресно већ Хашког трибунала донело у предмету Поповић и остали, и којом се изричу две доживотне и неколико дугогодишњих казни за злочине почињене у јулу 1995. године у Сребреници и око ње, изазвала је различите коментаре. Руски професор међународног права, Александар Мезјаев, у свом коментару је приметио пре свега пропагандну димензију овог догађаја: „Изрицање значајних међународних судских пресуда, уприличено поводом неког «датума», у последње време постало је традиција... Сваког лета, са приближавањем нове годишњице такозваних «догађаја у Сребреници» (11. јула), Међународни трибунал за бившу Југославију изриче своје пресуде «о делима геноцида»…“ па ни ове, јубиларне  петнаестогодишњице Сребренице, једна спектакуларна пресуда није изостала. [1] 
    Утврђивање броја жртава представља кључно питање у разматрању сребреничких догађаја из тог периода. То је, пре свега, зато што је догађај унапред политички оквалификован као геноцид. Теза о геноциоду звучала би неозбиљно када би била везана за цифру од само неколико десетина или стотина побијених особа. Она се мора везати за неки респектабилан број, или би се од ње морало одустати.

          Управо истог дана када је рукопис наше нове монографије, „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида,“ био спреман да иде у штампу, објављена је у Хагу првостепена пресуда у предмету Поповић и остали. Пошто Хашки трибунал увек касни са објављивањем интегралног текста својих пресуда у овом тренутку, поред неколико параграфа из пресуде, углавном располажемо само званичним сажетком који се налази на презентацији Трибунала.[1] Али, и то је сасвим довољно за прелиминарни коментар. У сажетку се, као и увек, износе сви главни закључци који се налазе у темељу пресуде. Текст пресуде биће касније од велике користи за детаљну проверу чињеничке подлоге на којој специфични закључци почивају. Али  пошто су све пресуде Трибунала састављене по истом калупу и коефицијент њихове креативности изузетно је низак, сматрамо да нема потребе да чекамо на објављивање интегралног текста, кад већ сада и на основу сажетка можемо потпуно адекватно да реагујемо.

[Ово је нешто прилагођени текст Меморандума који је Историјски Пројекат Сребреница недавно поднео Одбору за људска права Европског парламента у вези са критичним стањем у коме се налази српско становништво у сребреничком крају.]

 
А. Општа разматрања


1.     Сребреница је подручје од посебног интереса за  Републику Српску. Она, пре свега, у светлу ратне пропаганде и конструкција које су на њеном темељу настале има важан симболички значај који често служи као повод за оспоравање легитимитета Републике. Затим, а то је чињеница којој се не посвећује довољна пажња и која се лако губи из вида, мада су на том подручју обе заједнице страдале, користећи повољну околност да је била предмет интензивне пажње домаћих и међународних фактора, бошњачка заједница се углавном успешно опоравила, док са српском то уопште није било случај. Запостављена у послератном периоду иако је била жртва масовног људског и материјалног страдања, српска заједница никада опет није стала на своје ноге, ни у политичком, ни у материјалном, ни у друштвеном погледу. Док бошњачка страна показује не само знаке физичке ревитализације већ и упорног настојања да потврди и прошири своје присуство, српска страна – тавори.

      Високи представник за Босну и Херцеговину Пади Ешдаун наредио је 2003. године влади Републике Српске да образује комисију која ће сачинити извештај о догађајима „у и око Сребренице“ у јулу 1995. године са посебним освртом на нестала лица. То наређење било је изазвано тужбом поднетом у име 49 несталих Муслимана чија је родбина – сасвим разумљиво – желела да нешто сазна о њиховој судбини. Уски мандат комисије био је да прикупи податке о тих 49 несталих лица, којима је ускоро било придружено и око 1800 других у чије име су у међувремену биле поднете сличне тужбе. Од комисије се очекивало (и то је уствари био њен прави иако недоречени мандат) да обезбеди самоосуђујући опис сребреничких догађаја састављен тако да ће задовољити ноторно антисрпски расположеног Високог представника.

     Скоро сви, који су се одговорно бавили сребреничком загонетком, без обзира на различита становишта, сложиће се у бар једној ствари: када се ради о Сребреници – по мишљењу професора Едварда Хермана, оличењу највећег тријумфа пропаганде на крају двадесетог века – ништа није јасно и ништа није онако како је представљено. Масовне гробнице Сребренице, раштркане по Подрињу, и делови људских тела у њима, као да су метафора за чињеничку магловитост догађаја на који се наводно односе. „Наводно“ – не зато што се ништа није догодило, него зато што нису познати ни  прави разлог, ни прави опсег, ни прави кривци. Ако гробнице, и људске остатке у њима, заменимо фасциклама пуним фрагментарних и често нимало веродостојних података, онда разлози за наведену метафору постају видни.
    Општи приказ „сребреничког досијеа“ никада не може да буде сувишан.
    Све што ми „знамо“ о Сребреници своди се на конструкцију која се састоји из низа међузависних тврдњи, од којих је свака понаособ упитна и изузетно слабо поткрепљена. Ни једна од њих није документована довољно убедљиво да би могла да  издржи темељну критику или да подржи кредибилитет приче у целини. Сваки пут када дубљом и критичком анализом неутралишемо неки од кључних елемената сребреничке приче, целина наратива почиње неизбежно да се урушава. Чини се да, у тој климавој  конструкцији, стабилност целе грађевине зависи увек од сваке посебне цигле.

Са великим задовољством, Историјски пројекат Сребреница обавештава стручну и ширу јавност да је Зборник радова са научног симпозијума у Москви, који је Пројекат организовао 22-23 априла 2009. године у просторијама Академије наука Руске Федерације, најзад угледао светлост дана. Наслов Зборника је «Делатност међународног Трибунала за бившу Југославију: садржај, резултати, ефикасност.» На симпозијуму су учествовали научни радници из више земаља. До сада, ове сложене теме никада и нигде нису биле подвргнуте тако свестраној и објективној научној анализи. Симпозијум у Москви представља само први корак у систематском раду, који тек предстоји, да се ова важна питања из медијског и пропагандног контекста уздигну на научни ниво, где им и јесте право место. Текст који следи је Предговор који је написао председник Историјског пројекта Сребреница, где се сумаризује проблематика којом се симпозијум бавио и наговештавају даљи задаци.

У Србији се тренутно води оштра расправа у вези са усвајањем скупштинске резолуције о Сребреници која би била састављена по узору на Резолуцију Европског парламента на ту тему 15 јануара, 2009. године. Током те дебате, убрзо је постало јасно да учесницима недостају основна предзнања о догађајима у Сребреници јула 1995. године и о њиховој позадини. У намери да се помогне јавности и посланицима да прецизније сагледају релевантне чињенице, припремљен је сажетак основних информација који је београдска „Политика“ објавила 11 фебруара 2010. године:

Уважени господине Председниче и чланови Скупштине,
 
    Као забринути амерички и европски интелектуалци и грађани, ми вам се обраћамо са позивом да преиспитате своју намеру да усвојите скупштинску резолуцију којом би се сребренички масакр у јулу 1995. године третирао као парадигматичан догађај за рат у Босни и Херцеговини, и то коришћењем израза који би се могли протумачити као да Србија прихвата одговорност за „геноцид.“
    Погубљење муслиманских заробљеника у јулу 1995. године, након што су српске снаге заузеле Сребреницу, било је ратни злочин, али то ни у којем случају не представља парадигматичан догађај. Обавештеној јавности у западним земљама јасно је да су снаге, за које се сматра да су припадале Републици Српској, тада за три дана погубиле приближно онолико муслимана колико су муслиманске снаге, вршећи нападе на оближња српска насеља, убиле Срба током претходне три године. Ту нема ничега што би један злочин издвојило од другог, осим што је извршење једног од тих злочина било згуснутије у времену. У безобзирном грађанском рату, где све стране чине злочине, све невине жртве имају подједнако право на саосећање. Али неке од жртава немају право на  посебно морално признање само зато што припадају одређеној етничкој групи. Ако патњу једне групе ставимо на пиједестал, то ону другу групу – у овом случају неборбена лица српске националности – нужно лишава подједнаке мере саосећања и моралне подршке, што су ствари на које они имају апсолутно право.

       Православни Божић је прави тренутак да у вези са неким ратним злочинима г. Мирсаду Токачи освежимо памћење. Конкретно, ради се о 7. јануару 1993. године, када су оружане снаге Босне и Херцеговине, под командом бригадира Насера Орића, напале и разориле српско село Кравицу, на око 10 км од Братунца. Људска цена тог напада (или да користимо израз „инцидента“, руководећи се терминологијом коју је у свом Босанском атласу злочина увео г. Токача) било је најмање 34 лица, ако искључимо нагађања и ограничимо се само на тела која су накнадно била пронађена и на којима је 18. марта 1993. била обављена обдукција.