Већ дуже времена примећујемо да би било корисно када бисмо располагали једним сажетим излагањем основних чињеница у вези са Сребреницом. Више од деценије и по од догађаја Сребреница је и даље обавијена густим слојевима магле или, како би се савременим језиком то рекло, дезинформације. По лењинистичком агитпроп моделу, поруке о Сребреници  могле би се сврстати углавном у две категорије. Прва се састоји из  „агитације,“ а то значи поједностављена прича за широке масе која искључује претерано бављење чињеницама и аргументима и свакако не охрабрује критичко размишљање. Своди се на неуморно понављање емотивних крилатица као што су „геноцид“ и „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака“. Друга категорија садржи пропагандне тезе формулисане за пробранију и утицајнију публику. У овом случају, ради се о псеудоисторији југословенског сукоба коју Хашки трибунал и политички апарат који га подржава пишу и пласирају под видом „утврђивања чињеница“ и делатности „међународне правде“.

Сарадњом Правног факултета у Бања Луци и Фонда Историјски пројекат Сребреница, у петак 8. фебруара 2013. у Бања Луци је одржан научни скуп на тему „Однос према српским жртвама у сукобима током двадесетог века.“ Мада би могло да звучи као искорак из сребреничке тематике којом се наша НВО бави, то ипак није случај. Проширењем фокуса желели смо да пошаљемо поруку да су и друге српске жртве ратова  у двадесетом веку доживеле у суштини исту судбину као сребреничке – заборав.

Разорна анализа пресуде Већине у предмету Толимир, из пера судије Хашког трибунала из Замбије Приске Нијамбе, представља један од оних кључних докумената које није довољно упознати само посредством коментара и које треба, уколико је то могуће, прочитати изворно. Зато то посебно мишљење за наше читаоце доносимо у преводу. Иако је са колонијалне периферије „просвећене“ Европе, судија Нијамбе делује као много упорнији и доследнији заговорник темељних достигнућа европског права од већине континенталних колега у Хашком трибуналу. Основно полазиште њене анализе је за Хашки трибунал „револуционарно“ инсистирање на темељном принципу западног правосуђа преко којег, по њеном мишљењу, Већина у предмету Толимир глатко прелази. То је право оптуженог на сумњу у његову кривицу и обавеза Тужилаштва да сваки елеменат из оптужнице докаже ван сваке разборите сумње. Други крупан приговор који она износи је начин како Већина прихвата и разматра доказе као и коришћење сведока-сарадника, без којих би Хашко Тужилаштво једва могло да функционише. У ту сврху она  наводи locus classicus из расправе некадашњег Врховног судије Велике Британије, Метју Хејла (Matthew Hale), који упозорава на опасност од ослањања на исказе сведока који су спремни да растерете себе оптужујући друге и да испричају оно што се од њих очекује у замену за блажу казну. При том, ваља приметити да је  ову праксу, по којој је Хашки трибунал данас познат, британски правни класик Метју Хејл одбацио као „застарелу“ јошу седамнаестом веку, када је Хејл живео и  писао своје јуристичке расправе. Поред изношења ових начелних примедби, судија Нијамбе разоткрива тачку по тачку бројне и озбиљне недостатке у пресуди Већине, којом је генерал Здравко Толимир осуђен на доживотну робију. По мишљењу судије Нијамбе пресуда би требало да гласи „Није крив“ по свим тачкама оптужнице. Препуштамо читаоцима да оцене утемељеност њених аргумената.

Преузмите документ

[Монографија др Љубише Симића „Брчко: нормализација злочина“ најновије је издање Историјског пројекта Сребреница. Настављајући истраживачки рад започет монографијом „Буквик: злочин без казне“, др Симић у овој књизи истражује низ других ратних злочина на подручју данашњег Дистрикта Брчко за које ни после двадесет година још нико није одговарао. Међу њима се истичу језиви масакри заробљених припадника ВРС у Бодеришту и Липовцу и неселективно гранатирање града Брчко од стране Армије БиХ и од стране хрватске војске, са положаја преко Саве, током целог периода рата, 1992. до 1995. У овој монографији такође се налазе прикази логора за српске цивиле и резултата етничког чишћења српског становништва на ширем подручју Брчког. Недвосмислена порука књиге, бар што се процесуирања ратних злочина над лицима српске националности тиче, је да се правосуђе у Дистрикту Брчко налази у стању професионалног колапса зато што систематски одбија да ради свој посао. Ни после две деценије правоснажних пресуда – нема, иако монографије др Симића, које се састоје углавном из примарних извора, убедљиво показују да доказа има – на претек. Да ситуација буде гора, аутор користи, и у књизи репродукује, доказни материјал који се или већ налази у архиви тужилаштва Дистрикта Брчко, или је тужилаштву познат и лако доступан. Најновија монографија др Симића ставља правосудни систем у Брчком и иностране факторе који се наводно брину за „владавину права“ на стуб срама. У продужетку доносимо предговор издавача из монографије „Брчко: нормализација злочина“. На крају текста налази се линк са кога читаоци могу скинути интегрални текст књиге.]

    Упечатљив контраст између доживотне казне изречене у Хагу генералу Здравку Толимиру[1]  и ослобађајућих пресуда Готовини, Маркачу и Харадинају указује на суштинску неједнакост по националном кључу оптужених пред Хашким трибуналом.    

    У вези са бројем жртава, пресуда у предмету Толимир садржи неке интересантне разлике у односу на раније констатације Хашког трибунала. Појављују се две различите  цифре, које се наводно односе на број убијених. Поред тога, број жртава смањен је за око трећину у поређењу са званично „пресуђеним чињеницама“ Трибунала које су важиле све до  недавно.

          [Историјски пројекат Сребреницa ускоро обележава четврту годишњицу рада на прикупљању и обради докумената у вези са догађајима у Сребреници у јулу 1995. године. У пропагандној верзији тих догађаја, Република Српска и Србија, као и српски народ у целини, терете се тешком хипотеком одговорности за масовни злочин погубљења ратних заробљеника, што је у политички исконструисаним пресудама Хашког трибунала представљено као – геноцид. Пројекат је себи ставио у задатак да научно и професионално одговорно истражи околности тих догађаја и да српској и страној јавности понуди одговор на питање: шта се стварно догодило у Сребреници?
          Од самог почетка, схватили смо да је прави одговор могућ једино у оквиру контекстуалног и мултидисциплинарног проучавања теме. Зато смо окупили тим правника, историчара, форенсичара, и особа других релевантних профила и разних националности. Настојимо  да се сарадњом и координираним напорима приближимо заједничком циљу – истини о Сребреници. У многобројним издањима Пројекта, на српском и енглеском  приказани су досадашњи резултати нашег заједничког рада.  Они се могу видети овде, на нашој интернет презентацији, www.srebrenica-project.com  као и у књижарама широм Србије и Републике Српске.

[Овај текст је из пера председника „Историјског пројекта Сребреница“, објављен у београдском „Печату“, број 237 од 5. октобра 2012. године, a односи се на Иницијативу за РЕКОМ коју су покренули Наташа Кандић и њен Фонд за хуманитарно право.  Циљ текста је да упозори јавност на позадину и последице придруживања државе Србије Иницијативи за РЕКОМ. Суштинска замерка односи се на чињеницу да пројекат РЕКОМ-а предвиђа писање историје ратова на територији бивше Југославије деведесетих година прошлог века у редакцији лица и у служби интереса чија политичка агенда је отворено супротстављена објективној науци и интересима српске државе и њеног народа.  Како наводи Наташа Кандић, за успех њене иницијативе неопходна је званична подршка Србије, као најважније државе у региону. За сада, власти Србије се још нису придружиле овој погубној иницијативи. Препоручујемо грађанима да уложе своје најбоље напоре да тако и остане. Један од начина је да попуне Петицију Влади Србије, која се налази у продужетку овог текста, и да је пошаљу на адресу:  ПЕТИЦИЈА, Југ Богданова 23/9, 11000 Београд, Србија/Serbia . Прикупљене петиције грађана биће уручене председнику Николићу и српској Влади.]