[Као што вам је вероватно већ познато, здравствено стање затвореника савести Хашког трибунала Војислава Шешеља критично је и приближава се тачки судског убиства. У Паризу  24. јануара, 2012, у просторијама Института за демократију и сарадњу, на чијем челу стоји госпођа Наталија Нарочњицкаја, одржан је округли сто на тему Хашког трибунала где је председник „Историјског пројекта Сребреница“ учествовао. Пажња конференције била је усмерена на три предмета: Караџић, Младић и Шешељ. Излагање Стефана Каргановића било је посвећено предмету Шешељ. Оно се може прочитати овде, на интернет страници Института, на енглеском:   http://www.idc-europe.org/en/The-Seselj-Trial и на француском: http://www.idc-europe.org/fr/-Le-proces-Seselj:-peut-on-encore-esperer-que-la-justice-soit-rendue-  

Максимални публицитет у вези са ситуацијом у којој се Шешељ налази једини је начин да се за њега обезбеди адекватна лекарска нега и да му се живот продужи барем довољно дуго да Тужилаштву зада последњи смртоносан ударац на завршној речи која је предвиђена за март ове године. Ако имате ту могућност, молимо вас да прештампате и ширите ово излагање у што већем обиму да би се подигла свест јавности и да би извршио притисак на Хашки трибунал да прекине са ускраћивањем лекарске неге Војиславу Шешељу. Када то буде било постигнуто, следећи корак је захтев да његов предмет добије адекватан правни третман, што у овом случају на првом месту значи процена да ли постоји икакав основ да се очигледно пропало суђење уопште настави. Ако не постоји, затвореник савести Хашког трибунала Војислав Шешељ мора бити пуштен без одлагања. Мобилизација да се осујети судско убиство Војислава Шешеља и да се у његовом предмету обезбеди примена међународно признатих процесних норми за све који верују у људска права и правни поредак представља начелно опредељење. То није коментар нити подршка његовим  политичким ставовима.]

(„Буквик: злочин без казне“од др Љубише Симића наше је прво издање у 2012. години.  Ово је брижљиво документована студија једне мало познате епизоде током недавног рата у Босни и Херцеговини. Ради се о нападу на српску Месну заједницу Буквик, која се се састоји од осам села и засеока на неколико километара од Брчког. Сличности са Сребреницом су упадљиве. После опсаде, која је трајала шест месеци, изведен је коначан напад током којег је лична имовина била опљачкана и уништена, један део становништва побијен а други део заробљен и одведен у логоре. До сада скоро да није било озбиљних покушаја да се    починиоци кривично гоне, а помоћи или надокнаде преживелим жртвама – уопште. То је већ познати образац када су на мети припадници српске заједнице. Монографија о Буквику богато је снабдевена документацијом из примарних извора, што је чини посебно корисном научним радницима и правосудним органима. Можете је преузети са прилозима помоћу линкова на дну.)

    Протекла година била је изазовна, али истовремено и успешна за „Историјски пројекат Сребреница“. То не значи да нам је пошло за руком да покренемо планине или да смо потпуно променили распрострањено виђење догађаја у Сребреници. Али то значи да јесмо значајно напредовали и да се сребренички лоби сада налази у већој дефанзиви него икада раније.        

     Наше недавне опаске у вези са поузданошћу кључних доказа на којима сребренички наратив почива („Сребреница очима Карла Попера“, 14 децембар 2011) изазвале су живе коментаре, и то не само из езотеричне области философије науке. Један читалац се нарочито потрудио да истражи шта технологија за надгледање из васионе стварно може или не може да учини и, још важније од тога, какав је квалитет снимака који би се од ње могли очекивати.

Карлу Поперу дугујемо драгоцени увид да ни једну хипотезу, став или теорију не би требало прихватити ако је формулисана на такав начин да ју је немогуће оповргнути. Да би се нешто оповргнуло, прво се мора тестирати. То подразумева да ће бити могуће доћи до поновљивог резултата који противуречи првобитној тези; у противном, та теза је недоказива и може се одбацити.

      У писму Нерме Јелачић, портпарола Међународног кривичног суда за бившу  Југославију (МКТБЈ), под датумом од 24. новембра 2011, упућеном госпођи Еви Хамилтон, главном уреднику Шведске Државне Телевизије (СВТ), налази се низ захтева и приговора на рачун недавне одлуке СВТ да прикаже норвешки документарац „Сребреница: издани град“. Следи неколико најдискутибилнијих тачака из тог писма:

« Ce qu’on a jamais mis en question n’a point  été prouvé. »

Denis Diderot

    Мисао великог француског философа епохе Просветитељства, Денија Дидероа, „Оно што никада није било доведено у питање, уопште није ни доказано,“ у потпуности је применљива на контроверзно питање Сребренице. Ако би се руководили жељама поборника званичног наратива о Сребреници, ми га никада не би доводили у питање. Дозвољена „расправа“ сводила би се на ритуално понављање излизаних мантри о „највећем геноциду у Европи после Другог светског рата“ и о „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака,“ зачињено цитатима из дубиозних „пресуда“ Хашког трибунала. Са тиме би се, по замисли политички коректних кругова, на ово питање коначно и за сва времена ставила тачка, али без критичког претресања иједног доказа и без могућности оспоравања иједне тезе. Те кругове и њихове истомишљенике такав би приступ оргазмички задовољио. Међутим, Просветитеља Дидероа и нас – свакако да не. Дидеро би им једноставно узвратио, а ми би му се придружили: да забраном критичког испитивања Сребренице они постижу само једно, а то је – јавно признају чињеницу да нису способни ништа да докажу.

       Најновији обрт који је расправа о Сребреници попримила након емитовања широм Скандинавије документарног филма норвешког редитеља Оле Флијума, „Сребреница: изгубљени град,“ незадрживо води преиспитивању свих основних постулата досадашњег сребреничког наратива. Урагански бес којим је приказивање овог филма било пропраћено на бошњачкој страни у БиХ и у дијаспори подржава закључак да су тамошњи проницљиви умови постали свесни да ово више није случај обичног, како се они у оваквим приликама изражавају, „негирања,“ већ да се ту ради о померању граница и о нечем много озбиљнијем. Подаци које Флијум у свом филму износи доводе у питање све кључне предпоставке и руше све главне кулисе на којима званичнна сребреничка сценографија почива. Можда ће  британском пропагандном магу Алистеру Камбелу поћи за руком да чак и после извештаја Дика Мартија о трговини људским органима поправи урушену репутацију Хашима Тачија. То ћемо тек видети. Али  једно је сигурно. Ни Алистер Камбел, са свим својим маштовитим триковима и медијским ресурсима, после документарца Оле Флијума неће успети да разбијеног сребреничког „Хампти-Дамптија“ поново састави.