Сензационална недавна открића у вези са злочинима које су починили бивши шеф аргентинске војне хунте, генерал Хорхе Рафаел Видела, и његови сарадници пружају нам увид у двојне аршине који важе у примењивању такозване „међународне правде“.

    Буеносаирески дневник “La Nacion” [1] наводи изјаву генерала Виделе где он признаје да је током своје седмогодишње владавине у Аргентини, од 1976. до 1981, „око 7000 до 8000 хиљада људи који су требали да буду убијени“ једноставно „нестало“, т.ј. да су били погубљени од стране власти на чијем се челу он налазио. У исто време, неколико хиљада деце присилно је одузето од родитеља за које се сумљало да су били „левичарски побуњеници“, да би били предати на одгајање „добрим породицама“ које су уживале поверење државних власти.

(Ово је превод видео обраћања професора Едварда Хермана српској јавности на округлом столу [1] у Руском дому у Београду 5. априла 2012. поводом промоције у Србији студије "Сребренички масакр: контекст, докази, политика" коју је проф. Херман приредио. Овај превод професорових речи присутнима је прочитао истакнути филмски редитељ Борис Малагурски, аутор запаженог документарног филма „Тежина ланаца“. )

[Предмет оптуженика Драгана Обреновића парадигматичан је за начин рада Хашког Трибунала. Ту су присутне све главне одреднице делатности ове нестандардне правосудне установе чији је легитимитет под сумњом од тренутка њеног настанка. Провизорност и слаба утемељеност оптужнице; врбовање суоптужених да сведоче један против других, па затим и против нових оптуженика који ће се тек накнадно појавити; сламање личности помоћу психолошких притисака и уцена; у целини нискоквалитетна правна помоћ адвоката-опортуниста са списка „морално и политички подобних“ који води Секретаријат; то су само неке од карактеристика овог самозваног суда. Међутим, уважавајући чињеницу да његови закључци могу бити правно и морално ништавни, они су истовремено и без сумње пропагандно ефектни и политички врло употребљиви. Циничним креаторима Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију то је вероватно сасвим довољно. Њима и није потребан легитимитет утемељен на традиционалним основама.  Њихова девиза је ex chaos ordo.  У свом безграничном хибрису они себе сматрају творцима новог света, без референци у вредностима и тековинама старог, који они систематски руше. Предмет Драгана Обреновића илуструје како се у сфери међународног права та рушилачка акција одвија и наговештава куда она води.]

           Дуго очекивано сведочење уживо и унакрсно испитивање на суђењу Радовану Караџићу најважнијег сребреничког сведока Хашког трибунала,  Дражена Ердемовића, најзад се догодило 27. и 28, фебруара 2012. Резултати Ердемовићевог појављивања пред судом били су мешани. Будући да је Ердемовић најважнији и уједно најрањивији сведок-сарадник Тужилаштва у вези са Сребреницом, др Караџић је требало да се припреми много боље и да из његовог тешко извојеваног личног доласка да сведочи пред судом извуче много више.

(Пре кратког времена примили смо овај изузетно интересантан коментар на једну појаву која је од изузетног значаја у оквиру континуиране кампање за сатанизацију српског народа. Аутор овог коментара је аналитичар г. Владимир Умељић. У свом пропратном писму уз текст који нам је доставио и који објављујемо у продужетку, г. Умељић каже следеће:

[Као што вам је вероватно већ познато, здравствено стање затвореника савести Хашког трибунала Војислава Шешеља критично је и приближава се тачки судског убиства. У Паризу  24. јануара, 2012, у просторијама Института за демократију и сарадњу, на чијем челу стоји госпођа Наталија Нарочњицкаја, одржан је округли сто на тему Хашког трибунала где је председник „Историјског пројекта Сребреница“ учествовао. Пажња конференције била је усмерена на три предмета: Караџић, Младић и Шешељ. Излагање Стефана Каргановића било је посвећено предмету Шешељ. Оно се може прочитати овде, на интернет страници Института, на енглеском:   http://www.idc-europe.org/en/The-Seselj-Trial и на француском: http://www.idc-europe.org/fr/-Le-proces-Seselj:-peut-on-encore-esperer-que-la-justice-soit-rendue-  

Максимални публицитет у вези са ситуацијом у којој се Шешељ налази једини је начин да се за њега обезбеди адекватна лекарска нега и да му се живот продужи барем довољно дуго да Тужилаштву зада последњи смртоносан ударац на завршној речи која је предвиђена за март ове године. Ако имате ту могућност, молимо вас да прештампате и ширите ово излагање у што већем обиму да би се подигла свест јавности и да би извршио притисак на Хашки трибунал да прекине са ускраћивањем лекарске неге Војиславу Шешељу. Када то буде било постигнуто, следећи корак је захтев да његов предмет добије адекватан правни третман, што у овом случају на првом месту значи процена да ли постоји икакав основ да се очигледно пропало суђење уопште настави. Ако не постоји, затвореник савести Хашког трибунала Војислав Шешељ мора бити пуштен без одлагања. Мобилизација да се осујети судско убиство Војислава Шешеља и да се у његовом предмету обезбеди примена међународно признатих процесних норми за све који верују у људска права и правни поредак представља начелно опредељење. То није коментар нити подршка његовим  политичким ставовима.]

(„Буквик: злочин без казне“од др Љубише Симића наше је прво издање у 2012. години.  Ово је брижљиво документована студија једне мало познате епизоде током недавног рата у Босни и Херцеговини. Ради се о нападу на српску Месну заједницу Буквик, која се се састоји од осам села и засеока на неколико километара од Брчког. Сличности са Сребреницом су упадљиве. После опсаде, која је трајала шест месеци, изведен је коначан напад током којег је лична имовина била опљачкана и уништена, један део становништва побијен а други део заробљен и одведен у логоре. До сада скоро да није било озбиљних покушаја да се    починиоци кривично гоне, а помоћи или надокнаде преживелим жртвама – уопште. То је већ познати образац када су на мети припадници српске заједнице. Монографија о Буквику богато је снабдевена документацијом из примарних извора, што је чини посебно корисном научним радницима и правосудним органима. Можете је преузети са прилозима помоћу линкова на дну.)

    Протекла година била је изазовна, али истовремено и успешна за „Историјски пројекат Сребреница“. То не значи да нам је пошло за руком да покренемо планине или да смо потпуно променили распрострањено виђење догађаја у Сребреници. Али то значи да јесмо значајно напредовали и да се сребренички лоби сада налази у већој дефанзиви него икада раније.        

     Наше недавне опаске у вези са поузданошћу кључних доказа на којима сребренички наратив почива („Сребреница очима Карла Попера“, 14 децембар 2011) изазвале су живе коментаре, и то не само из езотеричне области философије науке. Један читалац се нарочито потрудио да истражи шта технологија за надгледање из васионе стварно може или не може да учини и, још важније од тога, какав је квалитет снимака који би се од ње могли очекивати.